Boleglava, orlova kandža, bogorodičina trava, zdravac...

solja_caja.jpg

Nomen est omen: jestivo, lekovito ili ukrasno bilje narod je oštroumno imenovao, zapažajući osobine svake biljke ponaosob.

 

Narodna imena lekovitog bilja i vegetacije su prava riznica saznanja o tradicionalnoj medicini i običajima za očuvanje zdravlja. Etnobotaničkim terminima imenuje se flora ali i ljudi, naselja ili meseci u godini.

Personifikacija biljnih vrsta uključuje i asocijacije na životinje; na primer, orlova kandža, magareće trnje ili zečja šapa. Ime može da ukaže na vezu sa nekom bolešću, što se vidi iz naziva dremovac i kostolom ili pak da obeleži biljku kao otrovnu - boleglava, pomamnica i luda trava.

Narod je po bilju imenovao i naselja i ljude. Svako je čuo za Kruševac, Jagodinu i Bor, poznaje nekog po imenu Jablan, Dunja, Neven ili prezimenu Cerović, Travica, Višnjić i Ružić.

S kolena na koleno prenose se korisna saznanja o flori. Neke biljke poput bogorodičine trave, imaju i po 16 naziva.

Živeći u harmoniji s prirodom ljudi su se s posebnim poštovanjem odnosili prema branju lekovitog bilja, često uz rituale i prinošenje žrtvi. Tako se zdravac brao uz magijsko žensko pevanje. Zdravac ima sitan, rumen cvet, a rumenilo je u narodu simbol zdravlja.

Zapažajući da određene skupine bilja rastu zajedno narod im je dao zbirna imena. U livadsko zelje ubraja se barska metlica, vodena paprika, potočnica i vodeni biber. Planinsko bilje je ono koje raste po planinskim vrletima. Livadsko cveće je drugačije od baštenskog, koje se razlikuje od biljki saksijara. Prema prostornim svojstvima nazvane su i biljke koje formiraju ogradu ili živicu; u njih ubrajamo šimšir i bagrem.

Čuvarkuća, nežnih i sićušnih listića, danas se može naći u mnogim kućama kao saksijara. Međutim, zbog tendencije da raste na krovu čuvarkuću su smatrali zaštitnicom od groma.

Imajući blizak odnos sa biljem, čovek im je davao imena i po taktilnim svojstvima, pa se tako kopriva naziva i žeža i žara, a slikovita imena imaju goluždravka i dlakava zubačica. Biljke ugodnog mirisa i aromatičnih svojstva imaju i prigodna imena: nana, medulinka, mirošija, za razliku od smrdljike i smrdljevka čiji miris nije ugodan.

Zapažajući fizičke osobine bilja, ljudi su im dali i odgovarajuća opisna imena: sedmak trava, stolisnik, trolisna i četvorolisna detelina. Nekad je boja presudna za imenovanje: bela rada, crvena ružica, žutika ili beli bagrem. A suncokret je nazivan suncogled, jer se okreće za suncem.

Ukus biljke često je odlučivao kako će se zvati. Tako imamo gorčicu, ljutiku i biberku. Konjogriz, šumski luk, ciganski spanać i medveđi luk služe za jelo i lečenje. Guščija trava i papreni lisac spadaju u začine. A jede se i maslačak, majčina dušica, te cvetovi belog bagrema i divlje ruže. Jestiv je i gomolj gorocveta, a od plodova jestive su gloginje, trnjine, divlje šljive, ali i žir sa hrasta sladuna.

Biljka koja može da raspameti čoveka nazvana je luda trava. Poznate biljke otrovnice su tatula, pasje trešnje, bunika i kukurek, a boleglava i pomamnica tretiraju se kao veoma opasne i sa jakim dejstvom.

 

Izvor: Borba

Vesna Knežević Ćosić

Pretraga sajta

Google Oglasi

Preporučujemo

Baner